Nasilje nad ženama označava kršenje ljudskih prava i oblik diskriminacije nad ženama i predstavlja sva dela rodno zasnovanog nasilja koja dovode do ili mogu da dovedu do: fizičke, seksualne, psihičke, odnosno, finansijske povrede ili patnje za žene, obuhvatajući i pretnje takvim delima, prinudu ili proizvoljno lišavanje slobode, bilo u javnosti bilo u privatnom životu.
O tome kako kao stanovnici Srbije možemo da utičemo na smanjenje istog, prevenciju, koliko je važna ekonomska sigurnost i samostalnost žena u Srbiji pričali smo sa pomoćnicom ministra za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, Ninom Mitić.
Na koji način je moguće uključiti muškarce i dečake u borbu protiv rodno zasnovanog nasilja, kako prevazići stereotipe i predrasude a izbeći stvaranje novih prepreka ili čak otpora?
– Potreban je sistemski odgovor na ovakav vid nasilja, kao jednog od najdrastičnijih vidova kršenja ljudskih prava. Od 2021. godine postoje jasni normativni i strateški okviri, kao što je Zakon o rodnoj ravnopravnosti, Strategija za rodnu ravnopravnost, sa pratećim akcionim planom, kao i Strategija za sprečavanje i borbu protiv rodno zasnovanog nasilja prema ženama i nasilja u porodici. Zakonom o rodnoj ravnopravnosti jasno je definisano šta je rodno zasnovano nasilje (zbog pripadnosti određenom polu ili rodu), a šta je nasilje prema ženama, i čitav jedan deo ovog zakona se odnosi na sprečavanje i suzbijanje rodno zasnovanog nasilja, zabranjuje se nasilje na osnovu pola, polnih karakteristika, odnosno roda i nasilje prema ženama, uvodi se obaveza prijavljivanja nasilja i predviđaju se posebne mere, programi (i za lica koja su izvršila nasilje) i usluge podrške. Strategijom za rodnu ravnopravnost, sa pratećim akcionim planom, kroz posebne ciljeve i mere, predviđeno je stvaranje normativnih, institucionalnih i društvenih pretpostavki za zaštitu od rodno zasnovanog nasilja, nasilja prema ženama i nasilja u porodici. Dakle, ovi dokumenti se odnose kako na na sigurnost žena i devojčica, tako i muškaraca i dečaka, u privatnoj i javnoj sferi života, i smatram da je neophodno da se to istakne.
Iskustvo potvrđuje da su obrazovanje, njegovi sadržaji i prakse moćni instrumenti za ukidanje rodne neravnopravnosti i diskriminacije, kao suštinskog uzroka rodno zasnovanog nasilja prema ženama. S obzirom na to da je obrazovanje u stanju da oblikuje mlade ljude i otvori im nove perspektive u izboru načina života i konstruisanju novih formi i sadržaja rodnih identiteta, ostvarivanje rodne ravnopravnosti nije moguće bez uvođenja rodne perspektive u obrazovanje. U oblasti obrazovanja, potrebno je unapređivanje kapaciteta nastavnika i drugih stručnih saradnika za delovanje u oblasti zaštite od rodno zasnovanog nasilja i diskriminacije, uključujući i seksualno uznemiravanje i ucenjivanje, koje je prisutno od starijih razreda osnovne škole, sve do studija. U tom smislu, posebno je potrebno osnažiti sve aktere u obrazovnom sistemu, za prepoznavanje i ohrabrivanje za prijavu rodno zasnovanog nasilja i nasilja prema ženama. Takođe je potreban i rad na unapređivanju nastavnih programa kako se kroz njih ne bi reprodukovali rodni stereotipi i predrasude.
“Muškarci u velikoj većini vlasnici vatrenog oružja, u 64% slučajeva žene su žrtve istog“
Kada je reč o oblasti odbrane i bezbednosti, posedovanje vatrenog oružja predstavlja značajnu bezbednosnu pretnju u slučaju rodno zasnovanog nasilja. MUP dosta radi na prevenciji u ovoj oblasti. Međutim, potrebno je unaprediti statistiku, posebno kada je reč o femicidu, kao rodno zasnovanom ubistvu žena. Rezultati istraživanja o rodu i malokalibarskom oružju pokazuju da su muškarci u velikoj većini vlasnici vatrenog oružja (oko 95%), da oko 97% ubistava vatrenim oružjem počine muškarci, a kada je reč o ubistvima vatrenim oružjem u porodici, u 64% slučajeva žene su žrtve. Dakle, žene su dominantne žrtve nasilja u porodici i u partnerskim odnosima, a ni broj femicida se ne smanjuje značajno. Upravo taj različit uticaj malokalibarskog i lakog oružja na žene i muškarce podstiče dosledno integrisanje rodnih pitanja u zakonodavne i strateške okvire njegove kontrole.
“Senzacionalističko izveštavanje o nasilju prema ženama je i dalje dominantno u medijima“
U svemu ovome, naravno, veliku ulogu imaju mediji. Prema Zakonu o rodnoj ravnopravnosti, sredstva javnog informisanja su dužna da prilikom izveštavanja koriste rodno osetljiv jezik i da razvijanjem svesti o značaju rodne ravnopravnosti doprinose suzbijanju rodnih stereotipa, društvenih i kulturnih obrazaca, običaja i prakse zasnovane na rodnim stereotipima, diskriminacije na osnovu pola, odnosno roda i drugih ličnih svojstava, kao i rodno zasnovanog nasilja, nasilja u porodici i nasilja prema ženama. Međutim, uz širenje mizoginih i seksističkih poruka, senzacionalističko izveštavanje o nasilju prema ženama je i dalje dominantno u medijima, dok nedovoljan broj medijskih izveštaja pristupa fenomenu rodno zasnovanog nasilja iz edukativnog ugla.
Potrebno je i stalno sprovođenje kampanja za podizanje svesti i bolje informisanje javnosti o problemu rodno zasnovanog nasilja i nasilja u porodici, njegovoj neprihvatljivosti i potrebi da se spreči.
Poseban izazov predstavlja rodno zasnovano nasilje u digitalnom okruženju, odnosno, posredstvom informaciono-komunikacione tehnologije, u vidu osvetničke pornografije, objavljivanja ličnih informacija o osobi koja se nalazi na fotografiji/video-snimku, nakon čega sledi proganjanje žrtve. Potrebno je osnažiti legislativu, i praksu, i u smislu prepoznavanja, i u smislu procesuiranja.
Koliko smatrate da je važna ekonomska nezavisnost u borbi protiv nasilja nad ženama u Srbiji?
– Ekonomska zavisnost žena od muškaraca je jedan od glavnih katalizatora nasilja prema ženama. Nasilje prema ženama je manifestacija istorijski nejednakih odnosa moći između žena i muškaraca, koji su doveli do dominacije i diskriminacije žena od strane muškaraca, kao i do sprečavanja napredovanja žena u punoj meri, te je to jedan od ključnih društvenih mehanizama, kojima se žene primoravaju da budu u podređenom položaju u odnosu na muškarce. U tom smislu, ključan je rad na ekonomskom osnaživanju žena i uključivanju žena u redovan i vanredni obrazovni sistem, posebno žena iz osetljivih društvenih grupa, kao što su starije žene, Romkinje, žene sa invaliditetom, žene sa sela, samohrane majke, žene žrtve trgovine ljudima, azilantkinje/migrantkinje, žene homoseksualne i biseksualne orijentacije i drugačijeg rodnog identiteta, žene čiji partneri imaju zavisnost od alkohola ili psihoaktivnih supstanci, i druge. Navešću samo jedan primer složenosti ovog problema, a to je rani i prinudni brak, kao dominantan vid rodno zasnovanog nasilja u romskim zajednicama. Iako se rani i prinudni brak u praksi smatra običajnim pravom i kulturološkom praksom karakterističnom za pripadnike romske nacionalnosti, dečiji brakovi su zapravo posledica rodno zasnovane diskriminacije, siromaštva, ali i nedostatka obrazovanja. U tom smislu, a imajući u vidu strukturnu prirodu nasilja prema ženama, potrebno je pojačati aktivnosti i mere koje se preduzimaju na iskorenjivanju predrasuda, običaja, tradicije i drugih praksi koje se zasnivaju na ideji inferiornosti žena i stereotipnim ulogama žena i muškaraca, i mora se raditi na podizanju svesti o problemu rodno zasnovanog nasilja, posebno seksualnog nasilja, proganjanja i seksualnog uznemiravanja. Zajedničkim multisektorskim delovanjem, uz osiguravanje rodno osetljive statistike i rodno odgovornog budžetiranja, može se doprineti stvaranju uslova za jednak pristup žena i muškaraca visokom obrazovanju, jednak pristup radu, pozicijama odlučivanja i upravljanja, kao i povećavanju rodne osetljivosti nastavnih programa, udžbenika i nastavnih materijala, na svim nivoima.
Da li je organizacijama koje su feminističke i(li) im je u fokusu rodna ravnopravnost teže da dođu do podrške zajednice i zbog čega je to tako?
– Verujem da se navedene organizacije suočavaju sa istim izazovima kao i svaka žena, budući da u svom radu moraju da se bore protiv dominantnih stereotipa i predrasuda.
Na koje aktivnosti ste trenutno najviše fokusirani? Koji su najvažniji planovi i ciljevi koje želite da realizujete u narednom periodu?
– U toku je formiranje Radne grupe za izradu Predloga akcionog plana za 2024-2025. godinu za sprovođenje Strategije za rodnu ravnopravnost. Još uvek radimo na realizaciji aktivnosti iz aktuelnog akcionog plana, predviđenih do kraja tekuće godine. Posebno zalaganje je potrebno kako bi se stvorili preduslovi za sprovođenje odredaba Zakona o rodnoj ravnopravnosti, posebno kada je reč o izradi softvera za prikupljanje podataka od više od 500.000 mapiranih obveznika, zatim, kada je reč o izradi smernica za obračunavanje neplaćenog kućnog rada i upotrebu rodno osetljivog jezika.
Šta je najveći izazov za rodnu ravnopravnost u Srbiji trenutno?
– Otpor javnosti, usled patrijarhalno ukorenjenih stereotipa i predrasuda i suštinskog nerazumevanja principa rodne ravnopravnosti, zatim, nejednak ekonomski položaj žena, kao i rodno zasnovano nasilje, u javnoj i privatnoj sferi, uključujući i nasilje u porodici, čije su dominantne žrtve žene.
Koliko se žene u politici bore sa predrasudama, javnim osudama i govorima mržnje?
– Svaki rad u kome je osoba izložena javnosti predstavlja izazov po sebi. Kada tome pridodamo i činjenicu da se tim poslom bavi žena, svi inače prisutni rodno zasnovani stereotipi i predrasude se pojačavaju, uključujući i javne osude i izloženost govoru mržnje. To predstavlja veliki pritisak koji žena u javnoj sferi lično doživljava, iako zbog javnosti posla, za nju nije prihvatljivo da to javno pokazuje. Tako da se sve, nažalost, svodi na ličnu borbu, koja mora da ide ruku pod ruku sa sistemskim promenama.
“Na poboljšanju položaja majki u Srbiji se konstantno radi“
Koliko smatrate da je bitna dodatna podrška države majkama, s obzirom da je porodica stub čovečanstva, a upravo majke stub porodice? Jer činjenica je da su žene u Srbiji manje zaposlene iako su obrazovanije, rade na slabije plaćenim poslovima, opterećene su radom u domaćinstvu i brigom o deci više od muškaraca i manje učestvuju u odlučivanju.
Citiraću Abraham Linkolna: „Sve što jesam, to sam zahvaljujući majci’’.
Poslednjih nekoliko godina majke su dobile institucionalnu podršku, ali uvek može više. Skupština je usvojila set novih zakona u vezi sa davanjima nakon rođenja prvog, drugog, trećeg i svakog sledećeg deteta, koja su neuporedivo veća nego ranije. Tu je i davanje za bebi-opremu, majke koje nisu imale nekretninu sada mogu da dobiju subvencije za kupovinu stana, žene sa decom mogu da dobiju subvencije za opremanje i renoviranje kuće itd. Posebno važna stavka je da se na poboljšaju njihovog položaja konstantno radi, pa je tako propisano i pravo na neograničen broj vantelesnih oplodnji o trošku države, kao i podizanje praga godina tokom kojih mogu da se podvrgnu ovoj proceduri, ali i VTO sa inostranim reproduktivnim materijalom. Stvoreni su uslovi da žene mogu sve više da se osamostaljuju, osnivaju preduzeća i bore se za sebe i porodicu, ali potrebno je da postepeno menjamo i zakonsku regulativu koja će im omogućiti da budu još slobodnije, bilo da je u pitanju fleksibilnije radno vreme kod poslodavca, ili ukoliko je žena nezaposlena, neki vid vrednovanja neplaćenog kućnog rada. Recimo, Zakon o rodnoj ravnopravnosti predviđa izradu metodologije za obračun neplaćenog kućnog rada.
Kako vidite potencijale za unapređenje saradnje ministarstva sa nevladinim udruženjima i fondacijama?
– Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog ima odličnu saradnju sa organizacijama civilnog društva, koje, putem javnog poziva uključuje u rad radnih grupa i tela, kao i putem javnih konsultacija i javnih rasprava.
Kako žive i koliko su ravnopravne starije žene u Srbiji, posebno one na selu? Da li prepoznaju diskriminaciju?
– Starije žene i žene na selu su u dokumentima javnih politika prepoznate kao pripadnice grupa u povećanom riziku od diskriminacije. Strateškim dokumentima su predviđene aktivnosti za poboljšanje njihovog položaja.
