INTERVJU     16.11.2020.

Glumica Nađa Rodić: „Stvarala sam u zlatnom dobu pozorišta!“

Nadežda Nađa Rodić je istaknuta prvakinja drame, televizijska glumica, književnica i pesnikinja. U karijeri se ostvarila u mnogobrojnim značajnim i karakternim ulogama. Dobitnica je prestižnih nacionalnih i internacionalnih nagrada i priznanja, od kojih izdvaja priznanje sa susreta profesionalnih pozorišta Jugoslavije „Joakim Vujić ’67“ za ulogu u predstavi „Ko bi se jedio na muške“ i počasnog „Zlatnog delfina ’75“ na međunarodnom pozorišnom festivalu u Varni. Godine 2018. na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, nagrađena je zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za dugogodišnji doprinos razvijanju kulturnih delatnosti, za nesebičan, predan, dugotrajan rad i stvaralački doprinos srpskom glumištu i širenju kulture, i to jednoglasnom odlukom stručne komisije Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije – uprave za saradnju i Srbima u regionu, a pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije. Iste godine u novembru mesecu je objavila zbirku pesama pod naslovom ,,Oblaci u samoći plaču“ i tim povodom u prestoničkom Udruženju književnika Srbije obeležila pola veka umetničkog stvaralaštva. U međuvremenu je snimala TV serije ,,Urgentni centar“, „Tezgaroši“ , „Vojna akademija“ i druge želeći da se približi mladima, ali je i predstavljala monodramu „Nit’ sa njime, nit’ bez njega“ na daskama koje život znače. Autorska poezija istaknutoj glumici Nađi Rodić predstavlja svet u kojem se voli, uzima i daje. Ne samo pogled na svet, već način otkrivanja sebe, onaj koji je uspešno izgradila u proznom svedočenju „Život na dlanu“ (2016) gde je lepotom i verom pobedila opaku bolest i ostavila svedočenje koje sa svakom osetljivom dušom razgovora…  

Nađa Rodić u srednjoj školi

Više od tri decenije ste proveli na tašmajdanskim daskama, naizgled malog u srcu Vam velikog pozorišta. Predstavljajući Beograd i Jugoslaviju širom Evrope, nastojali ste da negujete pozorišnu kulturu i njenu umetnost. U kojoj biste državi ponovo gostovali i zaigrali s istim entuzijazmom, baš kao nekada? 

Tašmajdansko Malo pozorište „Duško Radović“ nosim duboko u svom biću, srcu. U njemu sam provela najlepše godine igrajući na večernjoj i dečjoj sceni gledajući sva ta ozarena lica koja su me ispunjavala svakog jutra i svake večeri. Sa ove vremenske distance uviđam koliko sam doprinela razvoju srpskog i jugoslovenskog glumišta i da mogu, zaigrala bih ponovo na tim mojim daskama što škripuću. Nema grada i sela u nekadašnjoj Jugoslaviji što ne obiđoh. Osim što bih se barem na tren’ vratila carskoj Rusiji, Moskvi, hramu Hrista Spasitelja, Sant Petersburgu, Ermitažu…  volela bih ponovo da obiđem i San Marino. Znate li onu prelepu državu? Tu, najmanju na svetu. Volela bih da uživam s pogledom na italijanske regione, more, zelenilo, božansku prirodu. Tamo sve izgleda kao kupola. Mesta i uličice idu sve u krug. Krenete odozdo pa ka vrhu, tim čarobnim serpentinama, vijugavim putevima. Tamo doživeh nešto fantastično, neopisivo lepo. Videh mnogo lokalnih prodavnica italijanske robe u kojima je sve bilo šaroliko i kvalitetno. Za farmerke kod nas nije se ni znalo, a u San Marinu su uveliko bile u modi. Koleginice su gledale i uzdisale. Iako su bile mnogo skupe, razmilele smo se da sebi, deci, muževima kupimo po jedne, da ih usrećimo. Ta turneja i državica San Marino ostale su upečatirane u mom srcu. „Arriverderci“ srdačne, interaktivne publike i njihove gromoglasne aplauze i posle toliko decenija čujem u svojim mislima.  

Kao supruga eminentnog reditelja i filantropa u kulturi Strahinje Rodića, bili ste društveno aktivni, prisutni i voljeni u beogradskim institucijama od kulturnog značaja za zemlju. Slobodno vreme ste provodili u kultnim restoranima i drugim gradskim objektima gde se okupljala isključivo umetnička elita…

Svečane prijeme, koktele, izlaske, provode, sve sam to možda i preterano upražnjavala u mladosti. Pripreme pred svaki moji izlazak i javno pojavljivanje su bile kao pred premijeru. Podrazumevalo se kako glumica treba da izgleda, iako sam o bontonu oblačenja i ponašanja učila od svoje majke i stare majke koje su živele u Parizu. Znate, moji baka i deka su posedovali fabriku obuće i bili vrlo cenjeni i poštovani u Francuskoj. Obilazili smo kafane, pevali do zore, veselili se i bili srećni. Kaže se, sve u svoje vreme. I jeste tako. Pogotovo nama glumicama. Posle 35. godine treba na vreme da legnemo, ustanemo i manje da izlazimo. Dobro je to za našu lepotu i vitalnost, ali i učenje pozorišnog komada. Glumci kada zaigraju, treba da budu nasmejani, raspoloženi, vedrog duha. Ne sme ništa da ih žuri i koči. Ne daj bože, boli! Glumac mora da skakuće, od portala do portala, a i trčkara. U mojim godinama zrelosti, kada hoću da se odmorim, prija mi da zatvorim oči i u tišini budem sama sa sobom, sa svojim razmišljanjima, maštanjima. Tako sam oduvek prenosila na papir ono što osećam, ne znajući da ću jednog dana postati književnica i pesnikinja, ponajmanje član Udruženja dramskih pisaca Srbije.

U Vašem stvaralaštvu, posebno ističete igranje za mališane što je privilegija za jednog umetnika – glumca. Kažu da ste i vi glumci večita deca, zar ne?

Apsolutno! Zato se tako i dobro razumemo. Dugi niz godina sam zabavljala decu svih uzrasta. Malu, školsku i onu tinejdžersku. Pružala im suštu radost života i glumačke igre, a oni su meni trostruko uzvraćali. Zahvaljivali svojim smehom, okicama koje su zadovoljno treperile i rukicama koje su ne ustežući se, aplaudirale, dugo, dugo… 

Strahinja i Nađa Rodić sa sinom

Na početku karijere ste se ostvarili i u izvođenju starogradskih pesama i romansi. Snimali ste ploče s pesmama Dragana Tokovića, iste objavljivali za PGP RTB i Jugoton. Sa ansamblom „Daniluška“ 70-ih godina negujete ruske patriotske i ljubavne pesme u živim terminima na kanalu Radio-televizije Beograd. Da li  je izvođenje tih arhaičnih pesama predstavljalo samo odmor u predahu između predstava ili nešto više od toga?

Snimala sam između predstava, a za vreme višečasovnih pauza odlazila u Radio Beograd na probe sa tadašnjim velikim orkestrima RTB. Ljubav prema muzici mi je prenela moja nana pesmom „Ej kad sam sinoć pošla iz dućana“, koju sam čak snimila 1973. godine za „Starogradske bisere 3“ u pratnji šefa narodnog orkestra Radio Beograda Miodraga Jašarevića i kultnog ansambla Romansa“. Pevanje je moja velika ljubav. Ono me je oslobađalo svih negativnosti i stresova, baš kao i snimanje songova, arija za naše mjuzikle u pozorištu. Svoju zahvalnost dugujem istaknutom i kompletnom operskom umetniku prof. Stanoju Jankoviću, koji me je uzeo pod svoje i rekao: ,,Mala, muzikalna si! Moći ćeš da pevaš, ali ti fali uzdah – izdah. Ne znaš da dišešA bez pravilnog disanja, nema dobrog pevanja. ‘’ Učila sam od najboljih, ostavljajujući trajne snimke iza sebe. Danas zapevam dok mešam ono šporetu, uređujem dvorište u vikend naselju… Zapevam na porodičnim okupljanjima, u TV serijama, filmovima, TV emisijama samo neke od omiljenih: ,,Kad ja pođoh na Bembašu’’, ,,Beogradski mali pijac potopila Sava’’, „Hajde dragi poljubi me“, „Teče voda teče“, „Ljubičice i ja bih te brala…“ Veliku popularnost sam stekla nastupajući sa ansamblom ,,Daniluška’’, sekstetom „Skadarlija“ i Umetničkim vojnim orkestrom jugoslovenske narodne armije sa kojim sam putovala i pevala u mnogim državama. Sa njima sam čak gostovala u Egiptu u jednoj od koncertnih dvorana! Delila sam koncertnu scenu sa Biserom Veletanlić, Predragom Cunetom Gojkovićem, Vasilijom Radojčić izvodeći najlepše starogradske srpske pesme. Opravdala sam očekivanja profesora Jankovića koji je često govorio, ,, Mala, biće od tebe nešto!’’

Bilo kako bilo, uloga Bogdanke u seriji „Seljaci“ reditelja Dragoslava Lazića donosi još jedno novo iskustvo i ogromnu prepoznatljivost kod publike u periodu pauze nakon odlaska u penziju. Pauza je bila kratka, a činila se kao večnost, zašto?

Nisam verovala da ću se toliko loše osećati bez mojih dasaka. Usledilo je beznađe, učestali košmari, teskoba u grudima. Pojavljivali su se u meni neki davno odigrani likovi. Bunili se, podsećajući me da za glumca nema penzije. To je nešto zvanično, zakonski što se mora. Naša profesija nam je omogućila da i dalje radimo i stvaramo. Nema stajanja, dok god zdravlje dozvoli. Pauza u mom radu je bila kratka, a meni se činila kao večnost. Bojala sam se da ne zaboravim da glumim i da me onda više neće hteti, iako sam znala da se to nikada ne može zaboraviti. Spasonosna vest je stigla, dobila sam ulogu Bogdanke. Uvek se lepo osećam kada me prepoznaju. Neki nešto zapitaju, a neki nešto samo smejuje. Tako me gledaju da vidim u njihovim očima zahvalnost što ih zasmejavam. A smeha nikad dosta.

Nakon svršetka TV serije „Seljaci“ nikako niste mogli da se pomirite sa činjenicom da će Bogdanka iščeznuti. Ona je Vama danas blagodarna jer još uvek postoji u narodu. Na koji način ste zadržali tu narodnu, vrcavu i prijemčivu ženu? 

Dugo sam razmišljala kako da je zadržim. Napisala sam svoju monodramu „Nit’ sa njime, nit’ bez njega“. Nije mi bilo teško. Ponosna sam na nju. Nisam joj dopustila da me zaboravi. Premijera monodrame je bila u krcatom Šabačkom Pozorištu, a režirala je moja ćerka Sandra Rodić Janković. Tih godina, monodrama je zaista naišla na ogroman odjek u medijima. Moja Bogdanka pripada narodu i dok može, igraće i pevaće!

Romanom „Život na dlanu“ (Čigoja) zapravo ste predstavili umetničku biografiju i segmente sećanja prohujalih dana. Napisali ste ga u trenucima borbe sa opakom bolešću čiji naziv nosi samo tri slova, a ne izgovarate ga… 

Tako je, a nemojte ni Vi! Jedne večeri po dolasku sa slave Vavedenje, radosna sam zapevala ,,Oči pune suza, srce puno bola“. Lepa pesma a lepe i reči. Zloslutno su nagoveštavale šta će uskoro desiti. Nisam bila ni svesna šta sve može taj moj život da priredi. Iznenada bez najave, zadesio me je strašni sud. Dosudio mi je bolest koje sam se plašila. Razboleo je mnoge žene, pa i mene. Usledila je Onkologija, operacija, terapije i to one najteže. Histo-patološki nalaz je pokazao da je invazivan i opasan. Mnogo puta sam se obraćala Gospodu sa pitanjima: Zašto Bože, šta sam ti skrivila? Zašto si baš mene odabrao? Zašto? Ćutao je. Isključivi krivac sam bila ja. Uporno me je jedan glas opominjao, šaputao ,, Idi na mamografiju“ – prosto me je terao. Nisam ga poslušala. Uvek sam imala preča posla i danas, sutra, prekosutra… Umesto za dve godine, otišla sam nakon osam, kada je već došlo po svoje. Tetka Desanka Maksimović čija sam bila ljubimica u jednoj pesmi kaže da nema više vremena, a ja tvrdim suprotno, da ga i te kako imam! Bog me još uvek nije prizvao. Ostavio me u životu da se radujem svemu što vidim, čujem, osetim.

Potom ste objavili roman s poukom da ništa nije tako crno, kao što je nebo plavo, koji ste najpre posvetili ženama ali i muškarcima. Verujte li da je ova životna krilatica zaista pomogla čitaocima koji su se našli na staklenom mostu između dva života?

Svakodnevno mi pišu čitaoci sa svih strana. Javljaju se putem društvenih mreža, elektronskih pisama, izdavačke kuće, mog pozorišta… Podosta im pomaže svaka afirmativna i poučna rečenica poput ove moje. I ja sam gazila po staklu dok je ono pucalo pod mojim nogama. Stoga sam pažljivo slušala one koji su se stručno brinuli o mom zdravlju. Osećala sam da me neke nebeske sile teraju da pišem. Bilo danju ili noću, to je zavisilo od njih. Sva moja stanja, emocije, doživljaje, utiskivala sam na taj moj mali dlan. Nije neskromno ako kažem da su čitaoci puni pozitivnih utisaka. Kažu da je to jedna potresna, poučna, topla ljudska priča, potrebita svim ženama, bolesnim, zdravim i onim koje se mnogo plaše. I ja sam se plašila, ali više ne. 

Predstavljanjem autorske zbirke poezije „Oblaci u samoći plaču“, obeležili ste pola veka umetničke karijere u Udruženju književnika Srbije. Veče satkano od emocija i druženja sa domaćom publikom je donelo novu radost, ali i podsticaj da nastavite da pišete. Da li put poezije predstavlja Vašu misiju očuvanja srpskog jezika i književnosti?

Dakako. Iako sam misiju prepoznala još kao devojka, nažalost nisam stigla da joj se  istinski posvetim. Te novembarske večeri koje nosim u najlepšem sećanju, evocirali smo uspomene na prošlo vreme i moj rad: priznanja i nagrade, festivale, uloge koje sam tumačila širom sveta. Stvarala sam u zlatnom dobu radija, televizije i pozorišta, kada si mogao da budeš glumac poštovan, cenjen, uvažavan i najpre istaknut ukoliko poseduješ talenat. Ponosim se svojim radom u prošlom veku. Igrala sam po tri predstave dnevno, prepodne na dečjoj, uveče na večernjoj sceni. Sve te uloge žive u meni, traju, a možda ih oživim ponovo. Svakako one bitišu u mojoj poeziji koja će po drugi put ugledati svetlost dana, kada ću izvesno, negovati i srpski jezik i književnost.  

Nađa Rodić danas

Ovim putem zahvaljujem na ukazanom prostoru i poverenju. Dok pišete o meni, živa sam! Znači da još uvek postojim, stvaram i doprinosim kulturnoj javnosti Srbije. Ja sam zaista srećna glumica jer sam okružena vrednim i talentovanim mladim ljudima poput Vas, dragi Radanoviću.

             Nadežda Nađa Rodić

Intervjuisao: NIKOLA RADANOVIĆ , novinar, član UNS i promoter u beogradskoj kulturi

Fotografije: Privatna arhiva

Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ