Branislava Simanić je dama koja je na mestu direktorke Sektora za preduzetništvo u Privrednoj komori Srbiji.
Osim svog primarnog posla gde vodi računa o preduzećima i privredi u našoj državi, ona se stalno bavi humanitarnim radom i pomaže najugroženijima zajedno sa svojim prijateljima.
Pitali smo je šta je volela da čita kao mala, šta je maštala da bude kad poraste, ali i mnoga druga pitanja.
Evo kako je Branislava odgovorila na naša pitanja.
1.Kakva je Branislava bila kao dete?
Moje detinjstvo bilo je prelepo, pre svega srećno, sa puno ljubavi i osmeha. Odrasla sam sa bakom i dekom na Vračaru. Vaspitana sam da budem dobar čovek, mudra, odmerena, lepo vaspitana, devojčica sa manirima, uvek dama i ono najbitnije obrazovana i načitana. Dve stvari su me tada naučili. Prva je da žena uvek treba da ima “svoje parče hleba”, a druga je da samo ono što imaš u glavi, to ti niko nikad ne može oduzeti. Moja porodica uvek je insistirala na obrazovanju, moj deka i moja mama studirali su u Beču. Zato sam još tada shvatila da je ulaganje u sebe i svoje znanje, najbolja investicija. Takođe, naučena sam da je sve u dobroj organizaciji, tako da sam pored škole u kojoj sam uvek bila odličan đak, imala vremena i za brojna druga interesovanja. Učila sam strane jezike, svirala klavir, ali uvek sam odvojila vreme za puno igre. Ipak, ono najdraže što pamtim iz detinjstva su porodični ručkovi i okupljanja za praznike. Moja porodica uvek je insistirala na tradicionalnim vrednostima i danas suprug i ja tako vaspitamo našeg sina.
2.Šta ste kao mali voleli da čitate?
Uvek sam bila odličan đak, redovno sam čitala lektiru, ali i ostale knjige. Kao mala, moja omiljena knjiga bila je ‘Mali princ’ , a kasnije pa do dan danas, moj omiljeni pisac je Meša Selimović, volim sva njegova dela. Vrlo su poučna i uče nas mnogim stvarima i odnosima iz života.
3.Koji je glavni savet koji dajete Vašem sinu?
Suprug i ja se trudimo da Matija ima srećno detinjstvo. Iako je sada već tinejdžer, uskoro puni 16 godina, imamo svoje male rituale. Svako od nas ima svoje obaveze, ali se trudimo da svo slobodno vreme provodimo zajedno. Najbitnija mi je ta naša bliskost i te sitne pažnje kojima obradujemo jedni druge. Vaspitavamo ga da bude dobar čovek, da je lepo vaspitan, gospodin u ponašanju, da drži do sebe, da uvek razmisli o svojim postupcima, da uči i bude obrazovan. Učimo ga da je odanost najvrednija osobina i da bude takav prema prijateljima i sutra prema svojoj partnerki. Insisistiramo na ljubavi prema svojoj zemlji, da nikad ne zaboravi stradanja koja su od ustaša u Srebrenici doživeli njegovi preci. I ono najbitnije, da je porodica uvek na prvom mestu.
4.Šta ste kao mali maštali da budete kad porastete?
Ja sam kao mala bila dete u pravom smislu te reči. Volela sam da igram lastiš, da se igram sa svojum lutkama i da sviram klavir. Vaspitana sam da nikad ne izgubim dete u sebi i da ću tek kao starija izabrati svoje zanimanje, u skladu sa svojim afinitetima. Iako je moj izbor nakon IX beogradske matematičke gimnazije bio da upišem stomatologiju, poslušala sam savet roditelja i upisala državni Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu i nikad se nisam pokajala. Zapravo, zahvalna sam im što su me usmerili na ekonomiju, a eto, igrom slučaja ili ne, moj suprug je završio Stomatološki fakultet. S njim sam od svoje 19.godine, sa 21 već sam bila udata. U to vreme on je vec završio fakultet jer je stariji od mene, ali bio je moja najveća podrška da u roku završim fakultet. Tako je i dan danas, bio je i ostao moja najveća podrška, moja ljubav, prijatelj i saputnik.
5.Vaš savet za uspeh?
Ne postoji univerzalni savet za uspeh. Bitno je da imate cilj. Ako postoji cilj, uvek ćete pronaći put. Smatram da je ambicija dobra, ali ne po svaku cenu. Potrebno je mnogo truda, rada i odricanja da biste nešto postigli. Mladi moraju da budu uporni, strpljivi i da znaju da ništa ne dolazi preko noći. Svakako, nikad ne treba odustati od svojih ciljeva i ključ uspeha je da volite ono što radite. Ja mnogo volim svoj posao, trudim se uvek da ga radim maksimalno stručno i posvećeno. Kada pređete četrdesete, vreme je i da se osvrnute iza sebe i vidite šta ste stvorili.. Vreme nikad ne možemo da vratimo, zato treba da pazite s kim stvarate uspomene. Svakako, porodica je najbitnija, ona nam daje snagu da postižemo uspehe, a onda da im se zajedno radujemo. Moj deka naučio me je da brzo razmišljam, da ideje sprovodim u delo, da budem jednom rečju preduzetna. To mi je mnogo puta pomoglo. Zato je bitno da razvijamo preduzetnički duh kod dece i mladih i da izrastu u sposobne mlade ljude koji ce započeti sopstvene poslove, a neki od njih će jednog dana voditi našu državu. Zato treba da ulažemo u našu decu, u mlade i da uvek razvijamo njihov preduzetnički duh, jer naša deca su naša budućnost.
