7.jul i dan kada mi je rečeno da je moj termin porođaja. Odlazim na CTG gde mi doktorka kaže da dođem kasnije tog dana, i sada ne znam razlog, rekla je nešto oko kontrakcija. Vasa i ja dolazimo kući i osećam neke bolove, ne toliko jake, vrlo malo jače od menstrualnih.
18h tog istog dana, odlazimo ponovo u Višegradsku gde sam vodila čitavu trudnoću, samo i isključivo zbog doktorke kojoj sam verovala i koja je veliki profesionalac. Doktorka koja je tada bila dežurna, mi govori da se vratim kući i da neću ja još, ali da očekujem da to bude uskoro.
8.jula ceo dan osećam bolove istog inteziteta kao i dana pre. Pokušavam koliko mogu to da ignorišem, jer su me već vraćali, a i po savetu iskusnijih mama rečeno mi je da ne žurim kad krenu te čuvene kontrakcije. Odlazim opet na CTG gde mi kažu da je grlić više otvoren, ali i dalje… neću ja još.
Tog istog dana, negde oko pola 10 uveče kreću jači bolovi koji su pravilnog vremenskog razmaka. Kažem suprugu da krene da meri koji je tačno razmak između njih i moj osećaj da je to to ovog puta. Zaboravila sam da napomenem da doktorka koja je meni vodila trudnoću 2.jula odlazi na odmor, ali ostajem s njom u kontaktu za sve što treba i dobijam obećanje da ću biti u najboljim rukama kada dođe taj dan porođaja, kao i da će mi biti obezbeđen epidural, koji ja sama i nisam pominjala, ali sam svakako razmišljala o njemu i vodila se tim da nema potrebe da trpim neke bolove ako to ne moram.
Oko 23h bolovi postaju nepodnošljivi, vidim da ne mogu da stojim kada krenu i savijaju me, znojim se i moj dah se skraćuje. Govorim mužu da ne želim više da čekam, jer me jako boli, a ti bolovi su na nekih 6 do 7 minuta.
Stižemo na dežurstvo u Višegradsku gde mi saopštavaju da je porođaj krenuo i da će me zadržati. Vasiliju sam sve saopštila i on odmah obaveštava i doktorku koja mi je vodila trudnoću.
E od ovog momenta kreće moja priča, koja odmah želim da kažem, za one trudnice koje ne žele da čitaju iskustva koja i nisu baš tako sjajna…. upravo je moja jedna od takvih. Naglašavam da je, kao i svi ostali moji tekstovi, prvenstveno onaj o pobačaju, tu da pomogne trudnicama, mama, budućim trudnicama da prepoznaju određena stanja, ljude, situacije i budu pripremljene za sve. A ono što posebno podvlačim je to da je ovo SAMO MOJE ISKUSTVO, sudbina ili kako god to neko želi da nazove. Ima boljih, dosta boljih, ali ima i gorih i tu ćemo se sve složiti.
Svoje stvari sam sve mogla da ponesem sa sobom. Odmah sam upućena u porođajnu salu, tačnije pripreme za istu. Ostavila sam svoje stvari gde je upisano sve što imam od vrednosti (novac, telefon, kartice itd). Uzeta mi je anamneza gde saznajem da je taj 9.baš dan termina, a ne 7.kako mi je prethodno rečeno, pregledani papiri, još jednom grlić, a onda urađena i klizma. Čitala sam razna iskustva o tome, i kao i sve, svako od nas to gleda i oseća drugačije. Moje je bilo sasvim ok, nikako bolno i tome slično. Možda minimalno neprijatno, ali u tom momentu o tome zaista i nisam razmišljala. Obukla sam njihovu spavaćicu i popeli su me na porođajni sto.
Za devojke koje ne znaju, u Višegradskoj su to kao neki stakleni boksovi, kojih možda ima oko šest, bar sam ja otprilike toliko videla, i tu su sve žene koje se porađaju, a između tih boksova su stolice i stolovi gde sede i prate sve doktori, babice, sestre itd.
Deo koji je najduže trajao u celom porođaju i to PAR SATI je taj da sam ja imala velike bolove, ali moj grlić se veoma sporo ili nikako nije otvarao. To me izluđivalo. Previjala sam se sasvim sama u krevetu. To veče kada sam došla mogla sam dobiti taj obećani epidural, ali na moju žalost ili sreću ja se te večeri NISAM porodila. Te večeri je bio tim s kojim je ta doktorka koja mi je vodila trudnoću kontaktirala, ali…
Celo veče, od 00h do narednog jutra ja sam se samo… eto tako previjala po krevetu sa velikim bolovima, niko nije ulazio u salu, ništa. Trebala sam biti premeštena i na odeljenje, ali nije bilo mesta.
Oko 9, 10h narednog dana, bar se meni činilo da je toliko sati ulazi doktorka (ime mi je i dalje nepoznato, znam samo da je načelnica nekog od odeljenja tu, ona je bila dežurna tog dana) sa babicom i dve sestre ili šta su već i govori mi da se napinjem. Ja tražim OBEĆANI epidural, za koji sam prethodno uradila i sve analize, ali ostajem u potpunosti iskulirana. Tražila sam ga, jer u meni sam mislila da nije ostalo ni najmanje snage da rodim dete zbog celonoćnog trpljenja bolova.
Niko mi ne govori kako i šta trebam, i ako mnoge u raznim školama uče da slušaju babice, da one sve objasne, pomognu. E pa meni nisu! I ako se sada neko od vas zapita što nisam pitala, e pa nisam mogla da progovorim što od bolova, što od maksimalno osušenih usta koja su mi samo jednom bila pokvašena parčetom natopljene vate.
Guraj, guraj! Samo sam to čula. U jednom momentu, dotična doktorka kreće da viče na mene da ne pomeram kolena, da mogu da je povredim, a već u sledećem mi kaže – ma porodi se sama! i odlazi iz sale. Gde OPET ostajem potpuno sama.
Nakon par minuta babica se vraća i govori mi da ja to mogu i trebam sve sama, da se okrenem na bok, a suprotnom rukom uhvatim nogu i vučem je od sebe i napinjem se onog momenta kada najviše boli.
Sve sam tako i uradila! I da, istina je ono što čitate, što govore, da žena tada dobije neku neobjašnjivu snagu, da može i MORA sve… sama, sama!
Počela sam da osećam glavicu, bila sam sigurna da je osećam i tu kreće moj najveći strah. Plašim se i dalje da se napinjem, a plašim se i da to ne uradim. Na svu sreću, oni se svi vraćaju i govore mi – vidi se, hajde, ima kosicu! E tu dobijam još duplo veću snagu…
Napinjala sam se i osećala kako me babica masira da bi sve to išlo lakše. Međutim, ona se okreće jednoj sestri i kaže joj – neće ovo moći! i samo sam osetila kako me nešto jako pecnulo. Znala sam da mi je urađena epiziotomija (rezanje međice, da ne bi došlo do pucanja).
Nakon par sekundi, dve sestre uzimaju moju spavaćicu, svaka od njih sa različite strane i guraju mi stomak nadole. I tog momenta, tog 9.jula u 11 i 10h ujutru čujem plač svog sina. Rodio se!
Sasvim je tačno, SVE PRESTAJE da boli, sve se zaboravlja. Nije patetika, ovo je najiskrenija rečenica. Da li su razlog hormoni, da li je razlog sam proces ili ta zaljubljenost na prvi pogled, te emocije, ali… više ništa ne boli.
Za mene su sve to bile sekunde, pa nakon još par istih, vraćaju mi bebu uvijenu u pelenice i stavljaju je na grudi, ali tada kreće druga strana priče.
Nakon porođaja same placente, oni mi rade reviziju. Devojci pored, koja mi je kasnije bila cimerka u sobi je sve to rađeno pod totalnom anestezijom, ja nisam dobila nijedan lek, a kamoli anesteziju.
Oko tog proces ne bih detaljisala, nije ni najmanje prijatan, ali moram reći da meni nije bio naročito bolan nakon porođaja. Nakon toga sledi ušivanje rane od epiziotomije. I tu nisam dobila nikakvu anesteziju, ali eto… podnela sam!
Beba je zdrava, ja sam zdrava i nakon tri dana smo pušteni kući. Moj boravak u tom porodilištu pamtiću kao najveću noćnu moru. Nisam razmažena, mogu puno da trpim, ali bezobrazluk ne. Na svako moje pitanje, kao prvorotke dobijala sam drske odgovore. Laktacijska sestra je došla tek poslednji dan i pitala samo imam li mleka. Na ranu mi nije ništa stavljano, ali onima koji su imali veze i te kako jeste. Nisam znala koliko imam končića na rani, nisam ništa znala, nisu hteli da me udostoje odgovora. Sve sam saznala drugi dan po izlasku i to od patronažne sestre koja mi je dolazila kući (bilo je 7 šavova od kojih su dva unutrašnja).
Vizite kada su bile, SAMO je po nekoj njima poznatoj rutini pisano sve, bez da pogledaju ranu, bez da pitaju kako se osećam, jedino je bilo ispoštovano merenje temperature.
Druga strašna stvar je ta da je beba donošena sva iziritirana po licu od nečega, a i ulepljena od bljuckanje koje ko zna po koliko sati nije brisano.
Dan kad smo trebali da izađemo, jedna devojka je toliko vikala na hodniku što je babica napala zato što je raspovila sopstveno dete iz pelenica (non stop ih take donose i vidi se samo glava i eventualno šake). Nije problem bilo raspovijanje koliko to što je tada videla da joj je dete osuto po čitavom telu i što se ta babica ponašala kao da je dete njeno vlasništvo, bar dok ih ne puste kući.
Mojoj bebi nije proveren sluh na kontroli, jer po njihovom, kao najveće porodilište u Srbiji, ne radi taj aparat, i to već izvesno vreme.
Treba li da pričam kakva je hrana? Wc? Treba li da pričam da svih tih dana posteljina nije bila promenjena, a sva krvava, ali mi je zato DVA PUTA bilo naređeno dok spavam da je zatežem, jer će doći vizita? Pa možda bolje da sam otišla u vojsku i to kao teško ranjena.
Ne znam koga treba da krivim za ovakvo stanje porodilišta, za sve te materijalne stvari, ali koga krivita za takvu bezosećajnost? Koga kriviti što u ljudima nema ničega ljudskog?
Moj konačni savet za sve trudnice je, IZBEGAVAJTE VIŠEGRADSKU! Moje iskustvo je takvo kakvo je samo i isključivo zbog takvih zdravstvenih radnika i samog porodilišta. O svemu se na vreme i dobro raspitajte. Budite pripremljene. Sve mi žene možemo da podnesemo, izdržimo, ali NEMOJTE ako ne morate! Trudite se da vam pogotovo prvi porođaj ostane u lepom sećanju.
Od mog porođaja je sada prošlo tek 20 dana, ali sam dobro, beba isto tako. Samo.,… ja sam jako emotivna, pravedna i ovo me sve povredilo i nanelo donekle štetu. Nešto što je trebalo biti lepo.
Sva ta njihova obraćanja nisu napisana, fotografije tih istih hodnika, wc’-a, ljudi nažalost nemam, ali to zaista i nije bitno. Bitno je samo da vodite računa o sebi i mislite na sebe i vaše dete na vreme i … dalje tvrdim, izbegavajte ovo porodilište. Pogotovo ako nemate vezu!!! Svakako se ograđujem da je ovo samo moje iskustvo i mišljenje i držim do toga da verovatno tamo negde ima i pozitivnih iskustava iz ove bolnice.
Do narednog posta…
Poljubac od mene i Viktora!