Krenuli su mi ubrzo sve jači bolovi i u narednih pola sata dolazi anesteziolog Dr.Ivana Kuzmić (ako sam joj prezime dobro zapamtila) sa dva asistenta. Detaljno i pažljivo uz komentarisanje svakog pokreta mi je objasnila kako epidural deluje i kako ga postavlja. Prilikom postavljanja je svaki put stala dok mi bol tj.kontrakcija ne prođe. Nakon 15min bol je prestao. Ne znam odakle, ali sretala sam razne priče i predrasude oko epidurala. Istina je samo jedna, a to je da se bol u kontrakcijama ne oseća, da sam potpuno opuštena i odmorna za sam porođaj, brže sam se otvorila jer nemam bol a samim tim se i ne stežem, i da, napon se i te kako oseti i to je zapravo najbolja stvar što sam bila u stanju da prirodno guram bebu. Doktorka je sve vreme bila uz mene, držala me je za ruku i bodrila, kao i moj doktor i doktorka Herceg u čijoj smeni sam se porodila. Babice takođe, jasno su mi govorile sta da radim i kada. Ni u jednom momentu nisam bila sama. Sećam se kako sam se nasmejala kada mi je doktor rekao:”Hajde Jovana, jaka si ti žena, možeš ti to!”
Iz dva napona u 15h rodila sam devojčicu 4kg i 300g, dugačku 55cm.
Zaista nije fraza! Ne postoji reč koja je dovoljno velika i jaka da opiše taj osećaj.
Samo pamtim sliku kada mi je stavljaju na grudi, koža na kožu, moj poljubac i reku suza koju sam od sreće i straha isplakala. Sećam se da me je doktorka poljubila i prva čestitala, a uspela je to i da fotografijom zabeleži. Doktor je rekao da ću biti dobro i našalio se da žuri da vozi bajs. Ne, nisam bila u privatnoj bolnici. Nisam imala muziku na porođaju. Imala sam profesionalne, VELIKE ljude, ogromnu podršku i zaista sam se osetila predivno. Sve što je usledilo brzo je prošlo, epiziotomiju tokom porođaja, reviziju i ušivanje nisam osetila zbog dejstva epidurala. Ubrzo sam se prebacila u sobu i doneli su je. Sećam se da smo se Marko i ja samo gledali u čudu sa očima punim suza, ništa nismo govorili. Lažem, ja sam odmah rekla da je vodi kući jer nije fer da toliko bude njegova!
Nije ovo hvalospev o meni, niti neka reklama za porodilište ili doktore. Možda je to bila sreća, ali sreća prati hrabre. Želim samo da budućim porodiljama i svim trudnicama ulijem nadu i hrabrost da veruju da se i u običnim malim ustanovama, u malim gradovima svakoga dana rodi neka beba i da je neka mama nasmejana otišla na porođaj i još ogromnijeg srca izašla iz te sale. Svaka od nas je u tih par dana otplakala u sobi i svaka se nasmejala do suza. Nisam od uzbudjenja spavala 48h, samo sam je gledala. I sve prethodno ubrzo zaboravila. I ranu i bol. Svako će vas savetovati, sve prihvatite ali sa rezervom. Samo mi same znamo šta nam godi. Možda neka ne želi epidural. Možda će neka radije na carski. Nijedna nije zbog toga manje ili više MAMA. Uz to, verujte mi ako vam kažem da je ona posebno željeno iščekivana beba, da je ona jedan ostvaren san. Tačno 22 godine pre tog dana kada sam je rodila operisana sam, imala sam torziju jajnika (uvrtanje jajnika, zbog kog on mora da se odstrani). Jedan deo mene je tada otišao, a 22 godine još veći deo mene došao. Svaka od nas ima svoje iskustvo, žao mi je loših, ali buduće mame, samo se okružite pozitivnim ljudima i energijom. Ono negativno potisnite, ne slušajte. Budite hrabre. Verujte da ne mora da bude užasno i strašno! Vi ste 9 meseci nosile ispod grudi, 9 meseci je kucalo u vama dva srca, 9 meseci ste čekale taj zagrljaj! Šta je porođaj u odnosu na to i na sve ono što dolazi?!
Pisala za Jolly draga mama Jovana Radojičić
