Priroda je nešto bez čega ne možemo, bez čega ne postojimo.
Prirodu ne nasleđujemo od naših predaka, već je prenosimo našim potomcima. Nju moramo čuvati, vraćati joj se, jer mi pripadamo njoj, a ne ona nama.
Novinar i autor emisije “Sasvim prirodno”, Jovan Memedović, već dugi niz godina vraća čoveka prirodi, posmatra je, istražuje i postavlja se prema njoj kao prema najvećoj zagonetki čije je rešenje prava avantura.
Za JW magazin otkrio je svoja najdragocenija iskustva sa njom, na koju svoju pustolovinu je najponosniji, ali i šta ga najbolje opisuje.
Uvek me je prvenstveno pokretala neispričana priča. Ona diktira i uslove, i nivo adrenalina, i kasnije stečeno iskustvo. Dobra priča po meni sadrži pozitivan primer, favorizuje život u prirodi i sa prirodom, uključuje likove čiji se glas retko ili nikada ne čuje u medijima i obavezno nosi dozu humora.
Sada kada se osvrnem u nazad vidim da sam često srljao ne razmisljajući o posledicama (a moja ekipa za razliku od svetskih ne sadrži čoveka zaduženog za procenu rizika i bezbednosti). Na Svalbardu sam se motornim sankama vozio po tankom ledu tražeci belog medveda, u Sibiru sam nekoliko puta sedao u avio krpljen lepljivom trakom (bukvalno), izlagao se hladnoći i spavao u vlazi, a da bih ispoštovao domaćine nikada nisam razmišljao šta jedem i da li je to higijenski ispravno.
U Norveškoj sam upecao Bakalara teskog 5kg. Moj domaćin Rajar je izvadio utrobu i rekao da po starom vikinškom običaju jetru bakalara treba živu pojesti. Boja sirove jetre bakalara je svetlo žuta, tekstura sluzava, a ukus …. (ipak je ovo magazine za dame).
Planina! Poreklom sam sa Durmitora gde sam proveo i veliki deo svog detinjstva. Nosim to u genima.
U prirodu uvek nosim nož, baterijsku lampu i rezervnu odeću (pogotovo čarape).
Da, postoji. Voleo bih da vidim Aljasku, da ponovo putujem na Grenland i naravno u Sibir. Iako sam u Sibiru bio više puta, taj deo planete za mene je neiscrpna tema.
Svakako bih išao u prošlost jer mi se čini da će budućnost čovečanstva biti manje prirodna.
Nagon za preživljavanjem je urođen, ali čovek se definitivno udaljio od svoje prirode jer smo stvorili društvo u kojem je postalo nebitno da li znaš sam da proizvedeš, sakupiš ili uloviš svoju hranu; da li si sposoban da dugo pešačiš, trčis ili preskočiš, da li znaš sam da sagradiš sklonište, pronađes vodu za piće..itd. Danas se druge veštine cene mnogo više, ali smatram da ove bazične ipak ne treba nikada da zaboravimo i kako se sve “retro” i “vintage” vraća u modu, možda dože vreme kada će i ove “proste” veštine ponovo biti ne samo “in” već i potreba.
Ponosan sam na to što još uvek trajem, jer poznato je da se gledaoci brzo zasite i menjaju kanal. Trajanje je samo po sebi jako teško, a pogotovo na Televiziji. I još jedna stvar, kroz posao (putujući po svetu) sam još više naučio da budem ponosan na svoju zemlju i na ono što nam je pre svega priroda dala.
Odmore provodim u smeštaju sa mnogo više od 5 zvezdica. Mislim da bi svako bar jednom u životu morao da provede nekoliko dana svog odmora u pravoj prirodi: šator, vatra, šuma i nebo puno zvezda. U prirodi se čovek totalno rastereti jer u vremenu sebičnosti, samoljublja, narcisoidnosti, čovek može naći prijatnim okruženje u kojem ne mora i ne može da se nameće, da se dokazuje i pokazuje. U prirodi nema “ja”. Tamo smo samo deo nečega i čim toga postanemo svesni i duša i telo se odmaraju.
