U poslednje vreme osećam pad energije i neki vid iscrpljenosti. Glava mi luta na milion frontova.
U koliko sam planova i ideja zagazila, toliko osećam da mi je izolacija od svega i pogotovo svih – nužna.
S druge strane, kada sam bila mlađa nisam baš imala izgovor za izolaciju od ljudi, već eto, opravdala sam to sebi introvertnošću.
Ali, onda sledi pitanje – Kako si ti to Tijana introvertna, kada znaš da budeš i više nego energična i pričljiva kada boraviš sa ljudima koji ti odgovaraju?
Kakav rolerkoster u glavi, m?
No, nikako ne mogu da izuzmem tu svoju jednu strašno mračnu crtu ličnosti. Sklona sam tome da lako isključim ljude iz svog života, koji mi ne odgovaraju.
Nemojte me osuđivati, nisam ni prema sebi blaga. Uvek sam imala tendenciju, da kada se sa nekim družim da dajem sve od sebe u tom druženju.
Da ljudima sa mnom bude lepo, ugodno, opušteno, zanimljivo. Neopterećujuće.
Ne bih marila kako se taj momenat osećam, ali zašto bi neko bio dužan da trpi moje neraspoloženje, nadrndanost i slično. I baš bih se osudila, ako bih dozvolila nekoj negativnoj emociji da proviri i proba da mi naruši blagostanje trenutnog druženja.
Neko bi rekao – ako je ta osoba koja sedi preko puta tebe pravi prijatelj, neće joj smetati ni tvoje najgore izdanje.
Složila bih se i ne bih s tim.
Zašto je neko dužan da svoje posvećeno vreme, našem kafenisanju, koristi da bude moja kanta za smeće?
Nisam volela da od ikoga pravim kantu za smeće.
Jedino čemu dajem zeleno svetlo jeste da, ako znam da ta osoba može da mi svojim savetom ili drugim učešćem pomogne, rado ću joj dušu otvoriti za određenu problematiku. Da me zagrli, pogleda kao da me razume i da se priča o problematici tu završi. A, da ne joj se pridaje toliki značaj kao da je kruna trenutnog druženja.
Da li sam pregruba prema sebi, pa tako i prema drugima – možda.
Ali, zar nije iscrpljujuće biti okružen ljudima, i davati im svoje dragoceno vreme samo da biste slušali kako je sve crno, loše, bez tračka nade, ogovaranja drugih i slično.
No, posebna vrsta ljudi zbog kojih sam se najviše pitala da li sam introvert ili je pak nešto drugo, jesu oni koji bi prosto plenili nekom lošom energijom. Čak i dok ćute.
Na njihovom licu videli biste zavist. Iz usta i najobičnija reč bi zvučala otrovno. Kroz šalu bi znali tako jako da vas ujedu i smehom to operu.
Iz prikrajka vas posmatraju, znaju svaki vaš udah, pokret, boru na licu. Stalno su tu, ali se čine tako isključeni i ne daju vam na značaju. Ali zato, kada im uđete u kuću, vidite novu stvar na njima – videćete sebe, svoju ideju, svoj pečat tu.
Smešno, ali istino zar ne?
I sad vi meni recite, da li je pregrubo takve ljude isključiti iz života, a nikakav dobro hranljivi energetski feedback ne dobijati, ili ukljućiti ‘bitch mood’ i zbog neke stare slave, ostaviti ih da se kisele u vašem životu, a uzvraćati na isti način…
Malo je zamorno, je l’ da?
A, koliko ljudi tako živi. Nema snage isključiti određene ljude iz života iz straha da ne ostanu sami, kao da se pored ovih već dovoljno ne osećaju usamljeno.
Nikada nisam bila tip da svoje vreme dajem ljudima da bih kroz druženje s njima ubijala vreme. Meni druženje mora da ima smisla – da se smejemo zajedno, pohvalimo jedno druge, podržavamo se, pomažemo, dajemo ideje, oslonac smo…
Ako vam ‘prijatelj’ kaže da je ovo puno zahtevno, zapitajte se da li vam je to prijatelj ili samo osoba koja popunjava vaše momente dosade u životu.
Dok ovo kucam, kristališu mi se neke stvari. Nisam introvert, ja sam ‘probirljivi ekstrovert’.
