Odlučila sam da po završetku ručka odem prošetati. Jedna onako poduža šetnja. Istina, vreme je ne daj bože, ali ne može čovek ni biti non stop zatvoren u kući.
Natrpah na sebe stvari kao medved, i pođoh.
Idem tako svojom već poznatom putanjom, a ispred mene dve starije gospođe šetaju. Dama sa leve strane u nekoj bundi do poda, aman veći medved od mene. Frizura ne mrda, natapirana, sveže ofarbana. Lice ne vidim. Inače ne volim da idem iza ljudi duže od deset sekundi, sem dok ih pretičem, ali se moje preticanje odužilo. Priča ona, hoda levo desno, nameru nema da se pomeri. Dok ja, nešto ne volim da kažem – Možete li se pomeriti, da prođem?
Uvek bih odabrala da se nakašljem. Ali, ne. Ne konstatuje me. Njeno izlaganje određene teme je toliko bitno, kao i gospođi pored, koja je tako pomno sluša. Proba dama sa desne strane nešto reći, ali a-a, nemoguća misija.
Iskreno, bi mi nekako i interesantno ne dirati ih. Usporila sam hod. Samoj sebi rekla da ipak ne žurim nigde. Stavila sam slušalice u uši i nekako su me misli nagnale na razmišljanje. Kako se žena sa desne strane oseća, kada je sebi dozvolila taj luksuz ćutanja i moranja slušanja druge individue, bez očigledno legitimnog prava da ona progovori?
A, u tom momentu ide pesma Emine Jahović- Tvoja greška. I kao grom iz vedra neba, deo pesme – Pravo je slabog da se uzdigne, a pravo jačeg da ga prekine.
Počeh se smejati u sebi, i pomislih crna Emina, što tako? Mada sam se zamrzla par trenutaka kasnije. Koliko zapravo taj deo pesme ima smisla i koliko opisuje trenutnu situaciju. A ta sitacija je iz objektivnog ugla – bezazlena. Žena sa desne strane, u ovom slučaju slabija karika, pokušava da se izbori za dah i reč, ali žena sa leve strane očigledno bez empatije, dominantnog stava joj to ne dozvoljava.
I tako mi pade tema na pamet: Šta kada vas istinski ne čuju?
Verujem da ste se, kao i ja, u životu susretali sa raznom sortom ljudi. Znam da će biti more pozitivnih klimanja glavom na ovo ‘pitanje’, ali da li ste se susretali sa ljudima koji vas ne regustruju ni 2%, ali su itekako u vašoj zoni društva/rodjaka/porodice/kolega?
Mhm, i ja sam. Veliku želju imam da podelim svoje iskustvo, koje je trajalo do skoro.
Nazvaćemo tu osobu Nataša. Bliska poznanica, sa kojom se povremeno kafenisalo, vodile (ne)ozbiljne teme. Pa smo se nekad viđale i u većim društvima itd.
Osoba sam koja neće zazirati u tuđu intimu, prekidati druge dok pričaju, pogotovo ako su im neke životno važne teme. Ali, Nataša. To neko opšte ljudsko pravilo za nju nije važilo.
Poštujem.
Ali, do određene mere.
Moj život ili život drugih ljudi za nju nije postojao. S mojom naravi, kakva i jeste, nikada nisam imala želju da se boksujem u tim segmentima života. Već da se potrudim da te razumem zašto nešto radiš, da nađemo način da obe strane budu zadovoljene. Međutim, kada mom stomaku stiže nelagoda od same pomisli na kafenisanje sa takvom individuom, ja u toj priči lagano bledim.
Ne pojavljujem se, nema me. Postaje mi uzaludno trošenje vremena i nerava.
Nataša, koja na veliko i na široko deli svoju intimu, bez pardona, dok pokušaš li ti kojim slučajem otvoriti govorni aparat, zaboravi. Kreće sa povišenjem tona, i ti i tvoja priča ostajete na mute.
Uvek sam težila da se okružim ljudima od kojih imam šta pametno da čujem. Da nekada neobavezno proćaskam, nasmejem se, zatražim savet i dam isti. Ljudima koji te poštuju i ISTINSKI slušaju.
Trebalo je dosta godina da prođe, da bih se sa ovakvim tipom vetrenjača izborila. Ali, na ovom planu u sadašnjem vremenu, i jesam.
Koliko ste vi zapravo veran slušalac svog prijatelja/majke/partnera/kolege?
Koliko vas zapravo verno slušaju ti ljudi koje vi zovete PRIJATELJIMA?
Da li nailazite na zid, ako pokušate da ukažete nekome da vam je potrebno da vas istinski sasluša?
Najvažnije pitanje, šta toliko dugo tražite u društvu ljudi koji vas ne poštuju, ne slušaju i time omalovažavaju?
Zapamtite, Nataša su svi ljudi malenog interesovanja da čuju vašu boju glasa, a kamoli ono što taj glas nosi sa sobom.
