Sigurno ste svi čuli za ovu rečenicu: To iznutra, to ti se sve vidi spolja.
Iskreno, često sam bila skeptična po pitanju nje. Jer sam se nekako uvek vodila mišlju, nema veze kako se danas osećam. Ako idem negde, ili treba sa nekim da se vidim, dovoljno je da se spolja sredim, i verovala da niko iza te fasade ne može videti šta se istinski događa.
Znate kako, ne grešim ni ja, ni ova rečenica.
Objasniću, samo se strpite.
Kroz život su me pratile razne selidbe, verujte mnogo ih je bilo. I sad kad bi me neko pitao koja mi je adresa stanovanja, ja se zbunim.
S jedne strane je interesantno, stalno neku novu, veliku promenu doživljavate, s druge strane je veoma naporno.
Ne mislim čak ni fizički naporno, koliko psihički.
Kao dete, kada sam se sa mamom, tatom i sestrom preselila iz kuće gde su živeli baka i deka, neopisivo mi je teško palo.
Moje tadašnja obavezna jutarnja rutina bila je tura plakanja, ali da niko ne vidi.
Otplačem svoje, jer mi baka i deka nedostaju, naduva mi se lice, kao da me roj pčela izujedao, sačekam malo u kupatilu, i izađem iz istog, misleći da se ne vidi šta se događalo u ta četiri zida.
Roditelji nisu hteli da me zaskaču pitanjima, barem ne s početka. Jer su donekle pretpostavili šta se događa i zašto.
Moji osećaji u tim momentima, ko će sad da me vodi u školu kad moji rade, da mi prži najbolja jaja na svetu, da mi kaže da sam omiljeno unuče itd.
A gde su tu drugari. Pa sama sam ovde, čoveče.
Ludilo u mojoj malenoj glavi.
Dok mama jednog dana nije sela sa mnom, i počela voditi diskusiju. Pojma nisam imala da je tako dobro mogla da me pročita.
Koliko je naivno misliti da neko neće videti da su vam oči natekle kao babure. Presmešno.
Pritom majke, imaju to neko izoštreno čulo da u svakom momentu znaju kako se vi osećate.
U starijem dobu, već se na drugi način kamufliraju stvari.
Kada bi mi došao dan da mi nešto nije po volji, neki posao ne ide kako treba, glavobolja, zabrinutost za hiljadu i jednu stvar, a moram van među ljude, ide mode – našminkaj se, fino obuci i osmeh na lice.
Mada, zna biti iscrpljujuće. Većina ljudi plasira lažne živote drugima, da neko slučajno ne bi likovao nad njihovom nesrećom.
Pa od tolike foliraže, sređivanja fasade, mazanja očima prvenstveno sebi, pa i drugima, na kraju dođe do ekstremnog pucanja. Pucanja u sebi, po ženi, detetu, majci, ocu itd.
Da li zastanete nekada na trenutak i zapitate se kakav bi vam život bio, da apsolutno nikakav bol, tugu, brigu ne krijete? Kao i da nemate blokadu da se pred bilo kim ponašate kako se osećate u datom trenutku?
Svi mi toliko dobro igramo razne društvene uloge, da kad nas neko pita – A ko si ti? Počnemo da nabrajamo šta smo po struci, čiji smo čerka/sin, partner itd. Kao – dajte vidite sve moje životne zasluge. Samo ne zavirujte u ono ko sam ja, jer verovatno ne znam ni sam.
Ja sam počela da kopati po sebi pre par godina. Shvatila sam zašto sam pokušavala prikrivati neke svoje osećaje. Mislila sam da me neko neće dovoljno dobro razumeti, i da nema šta tu ja nekome da pokazujem kako se istinski osećam.
Ne znam koliko je to zapravo dobro. Koliko sam ja bila rada tuđu problematiku slušati, toliko je i bilo da niko ni ne pokuša da čačne po mojoj.
Nekako, u skorije vreme, kroz rad na sebi sam došla do nekih zaključaka:
-U velikom procentu ljudi će primetiti kada sa vama nešto nije u redu, iako se trudite to da prikrijete.
-Neki, kada primete, mariće za to, neki neće (milion je razloga).
-Ne treba sve držati u sebi, nemati kome da se poverite.
-Potrebno je prihvatiti šta vam se dešava, kako se u tom momentu osećate i da znate da niste sami. Kao i to, da takvi osećaji zadese svakoga u životu.
-Ako nemate nikoga bliskog kome biste se mogli poveriti, nije sramota voditi brigu o mentalnoj higijeni i posetiti psihologa/psihoterapeuta.
Samo, nemojte taj otrov držati u sebi, time hraniti organizam, da vam ta vaša unutrašnjost ne bi zahvalila na način koji vam se neće dopasti.
