Uživam tako kada odem do mojih da nasamo popijem kafu sa bakom. Mislim da volim da čujem njena iskustva i mišljenja o muško/ženskim odnosima, čisto da bih krenula da je razuveravam.
Volim da pijem gorku kafu, mada mislim da i njoj njena postane gorka od mojih stavova i mišljenja.
Stvarno, verujte mi stvarno razumem šta se ženama ranije plasiralo kao normalno.
Ali, ne mogu da svarim jednu stvar.
Zašto žene, pa i moja baka koje su svašta proživljavale sa svojim supružnicima imaju potrebu da nameću da je to sve izuzetno NORMALNO.
Da l’ im je lakše da opravdaju što one nisu ništa preduzele po pitanju ostvarivanja svojih prava, nisam pametna. Osećam se pomalo kao devojka sa slike- REBEL (buntovna) do zla boga (što bi stari rekli), koliko se želim istrgnuti iz tih kandži ‘normalnosti’.
Možda zato i dalje dobar deo hodajućih testosterona oseća slobodu da se nad ženom postavi kao da je poseduje.
Pazi ti to.
Da ne bude kako samo volim da pametujem, iznenadili biste se koliko umem da budem NEMA. Da, dobro ste pročitali. Pustim ljude da pričaju, skeniram gestikulaciju, stavove, uverenja, mišljenja, udah/izdah. Kada stvarnim slušanjem čujete šta izlazi iz ljudi, ne biste verovali.
Svaki put se naježim kada čujem današnje devojčice, devojke, žene kako sebe doživljavaju u ovom vremenu koje ne prašta nikome, ništa. Istinsko slušanje ljudi o njihovim uznemirujuće dosadnim moralnim načelima, copy/paste stavovima o životu uvek me baci u razmišljanje.
Pa često stanem i zapitam se- Aman, ko vam je to sve nametnuo?
Ali, VELIKO ali…
Dolazimo do žena koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Žene koje ne prezaju ni od hodajućih, ni letećih, ama baš nikakvih testosterona. Časa ne časim da se okružim što više takvim JAKIM POLOM.
Da naglasim bitan momenat. Neću vas ostaviti u rebusu. Ne stavljam u isti koš žene koje izražavaju stavove preko tuđeg novca, potpore roditelja/supruga itd. i žene koje su se kroz neki mukotrpan život/odnos/ itd. izborile za sebe.
Nećemo da mešamo babe i žabe. Skidam kapu i za jednu i drugu stranu. Ali, budimo realni, koja je više morala da se bori za to da nađe svoje mesto pod nebom..? A, većina bi dala sve da je na mestu onih prvih.
Znate li koja je bitna razlika između prve i druge grupe?
Skromno mišljenje me dovodi do toga da druga grupa više može da se poistoveti sa ženama koje prolaze određeni scenario života koji nije baš za poželeti..
Odrastanje u porodici gde se otac doživljava kao glava kuće, podsticalo me je da u mojoj kući postoje dve glave. Ravnopravno partnerova i moja. Ježim se na samu pomisao da bude drugačije. Da me ne shvatite pogrešno, svog oca izuzetno volim i poštujem, ali nekako mi nikada nije bilo normalno da eto jedna osoba bude GLAVA kuće.
A, znate li onaj interesantna momenat kad neko pozvoni na vrata, vi otvorite, a oni- JE L’ GAZDA TU?
Mislim da nikada nemam veću želju nego tada, da samo bez objašnjenja zatvorim vrata.
Zašto je uvek glavni onaj koji donosi novac u kuću? Zašto se omalovažava žena koja odluči da bude domaćica i posvećena deci? Ne mirim se sa tim da ljudi sebe ne žele da edukuju o ravnopravnosti polova, već se i dalje igraju igre jači/slabiji pol.
Osećam da kada bi svakoj ženi na ovoj planeti postala životna misija da se da EDUKOVATI kako da se njen glas čuje, bile bismo nezaustavljive. I ja sam učila, sama sebi stvarala primer života kakav želim živeti, uz milion strahova i misli. Učim i dalje, i to me tako neizmerno plaši i uzbuđuje u isto vreme.
Da rezimiramo… Uvek ću biti jedna od onih koja će se obradovati ženskom uspehu (poslovnom, ljubavnom), da li se ostvarile kao majke, da li sreću našle u zivotu sa kućnim ljubimcima, da li odlučile da budu deo hipi kulture… Nevažno je.
Imamo pravo da biramo, sada i zauvek!
