Nedeljama ja idem regularno na CTG, koji ne pokazuje ništa specijalno ili poneku blagu kontrakciju. I tako ja dođem do 39-te nedelje. Izdržala sam ipak 🙂 Nedelja, Đurđevdan, mi svi u vikendici ceo dan, trčim sa decom, igramo se. Preseče me u stomaku na svakih sat vremena, ali ja ćutim i trpim. Neznajući uopšte da su to prave kontrakcije pred porođaj. Kažem mužu da imam neki čudan predosećaj, ali da ću izdržati do ujutru kad opet idem na ctg u ordinaciju. Vratili se kući, okupala decu i legla da spavam. Muž otišao da radi, noćnu smenu. Oko 1 ujutru iz sna me probudi jak, ošatar bol. Skupim se i ćutim da ih ne bih probudila. Posle par minuta opet. Ja želim da ustanem, ali ne mogu. Boli me jako. Sklupčala sam se i samo poslala mužu poruku da hitno dođe jer moramo u porodilište. Da zove mamu da dođe da čuva decu. Sva sreća on je već bio u ulici. Kad je ušao dao mi je ruku da ustanem, ali ja ne mogu. Sve jače i jače me boli. Kažem mu da gleda na sat i da meri na koliko su mi kontrakcije. Da ako su na 2 minuta da moramo da požurimo. On mi na to kaže “Nisu ni na minut. I manje je”. Krenem do kupatila da se kao istuširam jer su mi svi pričali kako imam 2-3 sata vremena. Čula sam da su neke žene čak i veš mašinu uključivale. Pogledam i vidim da mi je sluzni čep ispao. I to sam čitala kako izgleda. Ništa od toga nisam imala prva dva puta. Krenem ka vratima, shvatim da nemam vremena za tuširanje i tu osetim ogroman jak napon kao da mi se balon pun vode spušta i želi da izađe. Kreće ozbiljna panika da me hvata. Govorim mužu da ću se poroditi i tresem se od straha. I odjednom BUUUM!! Vodenjak je toliko jako pukao da je vode, čiste vode bilo na sve strane. Od panike nismo ni on ni ja znali gde ćemo.. on mi oblači odmah spavaćicu za porodilište, uzima torbu.. ali mi ne možemo napolje, mi moramo svekrvu da sačekamo da dođe zbog dece. Idem ka dnevnoj sobi, da legnem, ona je već u putu ka nama, hitnu pomoć smo zvali za svaki slučaj da me oni odvezu jer ako krene porođaj bolje da sam u ambulantnim kolima nego u našim na autokomandi. Nema njih, nema nje. Minuti kao večnost. A mene sve jače i jače boli. Ja počinjem da vičem, a pola 2 ujutru je. Sve komšije su me čule ? Govorim mužu da osećam da beba izlazi. Jer stvarno osećam. Prošla sam to već. Kada se da epidural, uvek se da toliko da žena oseti napone. Ja tu već shvatam da cu se poroditi u dnevnoj sobi. Da neću stići u porodilište. Iz hitne zovu i daju uputstva mužu sta da radi dok oni ne stignu. Nedelja je, noć, nema gužve. A njih nema više od 20 minuta. U tom momentu ulazi svekrva. Nije stigla ni torbu da spusti ja sam iz sveg glasa vikala i tražila da ga samo neko prihvati. Ona dolazi i kaže mi da vidi glavicu i da se napnem jako. Muž stoji pored mene i drži me za ruku, ljubi me i bodri. U tom trenutku verujte mi nisam ni o čemu drugom razmišljala, ni gde sam ni ništa, nego samo da ga vidim i da je sve do mene i koliko ću jako da se napnem da što pre izađe. (A da, nisam spomenula da su se deca probudila i uplašila i plakala sama u sobi. Muž je ušao i rekao da je sve ok i da budu mirni). Svekrva Ruža, carica najveća je toliko bila pribrana, a posle mi je rekla da joj se vilica ukočila od straha. Opet dva napona i on je izašao. Moj treći anđeo, moj Stefan. Sa obmotanom vrpcom oko vrata. Iz hitne su mi kasnije rekli da je mogao da se uguši da nisam bila pribrana toliko i da sam samo sporije “gurala”. Sva sreća nisam. Bilo je sve ok. Lupila ga je po guzi i on je zaplakao. Hitna pomoć je došla tek tada. Muž je doneo tetra pelenu i pokrio ga i stavili su ga meni na grudi. Borac moj. Baš tad je hteo da izađe. Ne pre, ne kasnije. Baš tad.
Iz hitne su nam rekli da koncem podvežemo pupčanik. Kada su stigli, oni su ga presekli. Stavili mene na nosila, bebu uvili i pravac Narodni front jer potrebno je da se uradi revizija. Kao i da se beba izmeri, pregleda i sl. Tu sam, u kolima hitne pomoći imala bolove takođe veoma jake, slične onim najjačim kontrakcijama. Zbog posteljice koja nije izašla.
Stefan je bio težak 3750 gr, dugačak 53 cm. Dobio je ocenu 9/10. Bio je u inkubatoru 2 dana, ja u posebnoj sobi za izolaciju, preventivno, zbog infekcija, sepse itd. Izašli smo posle punih 5 dana kući. Braća su nas čekala ispred porodilišta sa cvećem.
Iskustvo sa trećeg porođaja.. neprocenjivo! Neobično, nesvakidašnje, najbrže, ali i najlepše 🙂
Ja sam Dina Marinković iz Beograda. Sa Voždovca. I da, porodila sam se u kući, u stanu, nenamerno, neplanirano. Po mojoj proceni, greškom lekara. Puštena sam kući, a na početku devetog mes, treće trudnoće sam bila otvorena 4 i po prsta. 10 dana pred porođaj čak 5 i po. Nije ovo smelo da se desi. Veliki propust mojih doktora, koji me inače nisu kasnije ni obišli niti pozvali da pitaju je l’ sve ok sa nama.
Zahvaljući mom Miši, mojoj divnoj svekrvi i meni samoj, mojim pozitivnim mislima, prošlo je sve i više nego dobro. Bog nas je pogledao to veče. Moj anđeo sada ima skoro 6 meseci i jedva čekam da poraste da mu ispričam gde i kako se rodio.
P.S. I da, bio je sa mnom na porođaju muž i krenuo je porođaj kod kuće. ??
I da.. bez epidurala! Jer kao sto sam i rekla, mogu ja to ? i samo davanje epidurala, vođena prethodnim porođajima uopšte mi nije bilo prijatno, tačnije bolelo je. Kasnije sam imala i problema sa kičmom, bolove u lumbalnom delu koje sam trpela mesecima.
