Nisam preterano hrabra, preosetljiva sam, loše mi je pri samoj pomisli na krv, na vene, na iglu, na ušivanje… Ali od trenutka kada sam saznala da sam trudna, uopšte nisam razmišljala o porođaju. Isto tako nisam razmišljala ni gde cu se poroditi. Razmišljala sam o našoj ljubavi, o njenom dokazu, o tom biću koje će nas na još jedan način zauvek vezati, a koje ću ja doneti na svet. Jer imam tu čast. Međutim, počela sam skoro svakodnevno da dobijam pitanja “Gde ćeš se poroditi?”, “Jesi li tražila neku vezu za porođaj?”, “Hoćeš li Front ili?”… Moj odgovor je bio jednostavan, ali za sagovornike očigledno zbunjujuć: “Ma u Lazarevcu ću ako sve bude kako treba” (Obzirom da porodilište u Lazarevcu, bar ga tako zovu, ako uopste ima taj status, nije opremljeno za carski rez, tu se vrše samo, kako je jedan doktor rekao “školski” porođaji) nakon čega sledi par sekundi ćutanja, a onda dalje: “Pa tu nemaš epidural”, “Jesi li sigurna?”, “A šta ako ne daj Bože…”, “Dobro, ali pojuri neku vezu u Beogradu” i tako u nedogled. Nisam uopšte želela da pomislim da će nešto biti loše i mislim da je čista glava pola posla.
Termin mi je bio 5. Februar. Od kad sam ušla u deveti mesec, imala sam utisak da ću ga probiti, i to prilično, jer se uopšte nisam osećala da bih mogla uskoro da se porodim. I to su bili trenuci da se uplašim, jer sam znala da će me, ukoliko probijem termin, slati za Beograd, a ja sam već ubedila sebe da ću se poroditi u Lazarevcu i da je tako najbolje. I stvarno sam se u tom devetom mesecu tako lepo osećala, da sam još devet meseci mogla da budem deveti mesec. Kada su me pitali hoću li skoro, govorila sam “Neću sigurno, ali i ako bude nesto ranije, nek bude 27. Za Svetog Savu”. Jedino što me malo mučilo, jeste što sam se noću bar jednom budila da bih išla u wc. I tako u noći između 26. I 27. Odem u wc, obrišem se i primetim malo krvi sa sluzi, vrlo malo. Ja sam povezala da je to sluzni čep, bolove još uvek nisam osećala. Probudim Veljka (supruga) i kažem mu to mirnim tonom, a on je već ustao i krenuo onako bunovan, ali sam uspela da mu obasnim da ne treba nigde da idemo, da to još uvek ništa ne znači i naterala ga da se vrati da spava, a ja uzela da prostrem veš i popakujem još neke stvari. Jer ko bi se setio da je meni veš ostao u mašini ako se danas porodim? Kad sam sve završila i ponovo legla, osetila sam prvu kontrakciju, to je bilo možda oko pola 5. Kako sam svakako trebala ujutru da se javim svojoj doktorki, htela sam da sačekam, međutim Veljko me zamolio, ili naterao da odemo do porodilišta. Cela situacija i naši dijalozi su izgledali kao da on treba da se porodi, a ne ja. Doktor Sinđelić, koji je bio dežuran tu noć, rekao je da sam otvorena prst i po, da odmorim i javim se svojoj doktorki po dogovoru. Ponovo borba sa Veljkom, on je želeo već u pola 8 da budemo u Domu zdravlja, ali sam nekako to odložila. Oko 10h kontrakcije su već bile češće, na 10-ak minuta i bile su prilično bolne, pa sam i ja rešila da krenemo. Odveli su me prvo na ctg, posle me pogledala i doktorka i pitala me gde živim, kad je shvatila da nisam daleko, posavetovala me je da budem još kod kuće, jer mi je verovatno lakše i zbog toaleta i zbog udobnosti, pa kad mi kontrakcije budu još češće i bolnije da idem pravo u porodilište, da će ona biti tamo, a ako ću se ja osećati sigurnije, da mogu odmah u porodilište. Da idem kući, to mi je bilo u redu, da kontrakcije budu češće, očekivala sam, ali bolnije… Prvi put sam se zapitala da li zaista ne želim epidural!? Veljko je sve vreme cupkao oko mene kad ću da krenem i da bi bilo bolje da sam otišla pravo tamo… Ali ne može njemu biti teže nego meni. Tamo bi mi minut bio kao godina verovatno, a vreme između kontrakcija se smanjivalo. Spremila sam se na najgore, pa sam čekala to toliko bolnije, ali me Veljko oko pola 2 ipak ubedio da krenemo. Primila nas je babica, rekla je da sam otovrena vec 4 prsta, da ostajem u porodilištu, uzela od Veljka moje stvari, rekla da ćemo mu se javiti, po njenoj proceni, do 18h, ali obzirom da sam prvorotka, ako se ne javimo, da ne brine i mene povela dalje. Bila je sama u celom porodilištu, bila je subota, pa su doktorka i još jedna babica koje su bile dežurne bile u Domu zdravlja, koji je u istoj zgradi gde i porodilište.Pokazala mi gde je soba, wc, odvela me na ctg, a zatim u pripremu. Sedela sam na klupi, kao što ima kod lekara opšte prakse, dala mi njihovu spavaćicu, uzela mere i rekla da mogu u sobu ili da prošetam, kako mi je lakše, a ja sam je pitala mogu li da ostanem tu. Pogledala me malo čudno i rekla da mogu, ali da mi je malo neudobno i nadovezala “Ja idem da završim nešto, pošto sam sama još, ako ti se desi nešto neuobičajeno ili ako ti pukne vodenjak, ti vikni Slađo, i eto mene”. Kontrakcije su bile već učestale, jačina bola nije bila ništa veća, ali kao što rekoh, ja sam bila pripremljena, čekala sam to najjače. Ne znam koliko je prošlo i pukao mi je vodenjak, to nije bolelo, samo je jako čudan osećaj. Viknula sam “Slađo”, ali nisam dobila povratnu informaciju. Skupila sam snage da viknem glasnije, ali ništa. Nisam znala ni da li smem da ustanem, šta da uradim, potrudila sam se maksimalno i konačno negde iz daleka čula “Evo”. Videla je da mi je pukao vodenjak, sredila me i prevela u salu, zvala doktorku, rekla da hitno dodje, nešto tamo pripremala i meni rekla samo da ništa ne napinjem. Primetila sam da ni njoj nije bilo svejedno. Govorila je da je došla poseta i da je bila na ulazu, da me zato nije čula, pa sam po tome zaključila da je već prošlo 14h. Doktorka i još jedna babica su dotrčale, sve su se one nešto pripremale, a ja sam im rekla da mislim da imam napon. Objašnjavale su mi šta da radim, ali je taj napon prošao, za drugi sam se spremila i verovatno sve uradila kako treba, pošto je babica koja je bila uz mene rekla “A dobra je, sluša nas”, što od prvorotke verovatno nisu očekivali. Doktorka je tada pitala nešto babicu koja me poradjala, i ona joj je odgovorila “Još jedan ovakav i to je to, tu je”. Pa to kad sam čula, šta je moglo da me zaustavi? Samo sam im rekla “Sad će” i dala sve od sebe. U međuvremenu su me i sekli, ja ništa to nisam želela da gledam, ništa ne znam kako se dogodilo. Možda će nekome zvučati neverovatno, ali tu bola nije bilo, to je samo snaga i želja da se što pre sve završi, da se što manje mučimo i beba i ja. I ni sama nisam bila svesna da je sve gotovo dok je nisam čula, zvanično u 14:50h. Devojčica, teška 3320g, 53cm dugačka.
E sad, da ne bude da je sve savršeno, nije. Ušivanje… Da mi je došlo da kažem “Nemojte više, neka”, ali stisnem zube, jer upravo sam dobila smisao života.
P.S. Ne znam da li mi je to nešto pomoglo, ili sam jednostavno srećnica, ali sam u toku trudnoće koristila čaj od lista maline, od sedmog meseca, ne redovno, ali kad god sam mogla. Pored vas samih, to vam možda može biti dobar saveznik.