Odlučim se na poduhvat hvatanja svežeg vazduha, da mi prorade moždane vijuge na datu temu – PUSTI VODU DA NEGATIVNE MISLI ODU. Skuvam kafu, izađem na terasu, i dragi mi komšija odluči pročačkati vijuge bušilicom.
Al’ hajde, tu je i jedan dim da malo zdravlje rušim i bogaram komšiju.
Otkada znam za sebe, deka dok je bio živ znao je dugi niz godina da puši cigarete. Majka mi se ježila na samu pomisao da im priđem, čak sam jednom dobila one prave dečje batine, jer sam krišom povukla dim.
Ma koje dete pa i nije.
-To nije zdravo, uništiće se pluća, rak pluća i sijaset melodramske priče. Mislim, i razumem, jer dete sam (bila). Ali, majka se kao i većina roditelja trudila da me zaplaši što više, da se ni kao odrasla ne odam porocima. Ne brinite, poroci mu se zaobišli, kao moja trenutna težnja za mirnim bivstvovanjem na terasi.
Ali cigarete… Pa moglo bi se reći da sam za vreme fakultetskih dana, ja ‘povukla u propast’ većinu svojih prijateljica koje su i danas aktivni pušači, dok ja prilično pasivan. Jer, majka mi jedina, može da se ponosi na svoje svakodnevno neumorno podsećanje kako su cigarete loše. Duboko negde u mozgu mi stoji taj strah da ako budem aktivan pušač, ama zasigurno dobijam rak pluća! Onda mi lakše da popušim jednu paklicu u mesec dana, pa ignorišem raf sa cigaretama kada stanem na kasu naredna dva meseca.
Ljudi moji, problema.
Koliko su nam zaista svima roditelji kada smo bili mali punili glavu STRAHOVIMA, pod parolom – sve je to za tvoje dobro. Iskreno, iz ovog ugla mi je to sve totalno bezveze. Koliko zapravo znate ili ste čuli da je ljudi doživelo duboku starost, a da je pušilo, a koliko ljudi je naprasno dobilo rak pluća, a da cigaretu nije zapalilo u životu.
Kakav nelogičan sled života, je l’ da?
Dobro, dosta o cigaretama. Ali, zastali ste na trenutak da promislite, zar ne?
Posledicu nekog vaspitanja sam tek osetila sad u ovim godinama, što bi se reklo – blizu tridesetih.
Put do pakla popločan je dobrim namerama– Uh, koliko snažna rečenica. Mene je šamarala dosta puta.
Kao dete zaista veruješ u sve što ti roditelj plasira, jer jedino njega gledaš kao primer i jedinu validnu stavku života u kojoj ti igraš određenu ulogu. I ti prosto kao dete moraš stvoriti neke stavove, moralne vrednosti (čitajte- brige, strahove, komfor zonu itd..).
Razumem roditelje u jednu ruku, pogotovo tamo vreme osamdesetih/devedesetih/ ranih dvehiljaditih. Možda nisu imali kako da se edukuju da je najbolje vaspitati decu, a da ih donekle trajno ne oštetiš, jer nisu ni svesni koliko proces restarta zna dugo da traje. A, možda ih samo nije nikada ni interesovalo da se edukuju, pa su davali sve od sebe – ono što su jedino i znali, a to je kako su njih njihovi vaspitali.
Ne volim ni ove floskule danas- Samo pozitivno kroz život, nemoj negativno razmišljati itd. Ne mislim iskreno da takvo dugme za resetovanje kod ljudi postoji. Koliko je dugo roditeljima trebalo u nas da usade neke stvari i postave temelje, isto tako uz puno osvešćivanja i muke nam treba da sve srušimo do tog temelja, i da svoj, novi, postavimo. Da znamo kakav beton biramo, kakve zidove, koju boju fasade, kakve prozore, koliko će prostorija tu stati, a tek nakon nekog vremena i krov da dodamo.
Mene kada zadesi negativna misao, koja mi prouzrokuje negativnu emociju, učim da je prepoznam i da vidim šta dalje sa njom. Šta je prouzrokovalu tu misao, zašto mi to izaziva negativnu emociju, da se tako loše osećam. Krivila sam sebe u početku, mislila da preterujem sa nekim osećajima koji su mi izjedali svaki organ. Momenat kada sam odlučula da moram neku promenu u svom životu napraviti jeste kada sam dobila panični napad, jer imam tendenciju da preterano razmišljam. A možete misliti kako, kada me je dovelo do tog stanja.
Moj spas su bile KNJIGE. Knjige i okruživanje ljudima koji su imali iste situacije kao ja, ali izašli kao pravi pobednici iz svega toga. Ljudi koji sada zrače pozitivnom energijom i kada im se ‘loše’ stvari dešavaju, kada im nije dan. Ljudi koji se bore i grabe za sebe. Ljudi koji svojom pojavom motivišu na bolje. I, najvažnije- ne seju strah i brigu! Jer, loše situacije su deo života, ma koliko se mi iscrpno trudili da ih eliminišemo. Jer, da nije njih, ne bismo znali šta su ‘dobre’, zar ne?
Da li je moguće pustiti vodu da negativne misli odu, kao nešto smeđe boje što može lagano izaći iz nas?
Uz lažan osećaj pozitive apsolutno NE, kao ni kada to stvorenje smeđe boje neće na silu da izađe, pa ne znaš šta da mu radiš, ali znaš da ti vena nasred čela već intenzivno pulsira.
Rad na sebi, osvešćivanje čemu su nas nekada učili, koliko nam to služi ili ne.. Okruživanje pravim ljudima, knjige, knjige… I knjige. Dajte sebi vremena i materijala za rad i uspeh u vašu korist je neizostavan.
