Pomno praćenje rada ovog čoveka, izazvalo je razne emocije. Što oduševljenje. Pronalaženje u svakoj drugoj pesmi. Ushićenje. Rastrzanost. Kakva god da je bila emocija, zaista je bila jaka.
Zainteresovalo nas je šta osoba koja izaziva takve emocije, ima da kaže, upravo, o ljubavi, slobodi i svojim pesmama. Želeli smo ovim intervjuom da i vama to približimo.
Na tom putu sam rođen, prve stihove sam napisao sa četiri – pet godina. Tad i nikad više bila je to tek igra reči koje se rimuju. Spoznaja slobodne forme, dakle stiha bez ritma i rime, pružila mi je mogućnost da pišem šta osećam, a ne da pišem pesme. Do dana današnjeg je tako.
Sloboda nije stvar okolnosti, već odluke. Dok besne ratovi, ljudi se venčavaju i rađaju decu, dok u miru kalkulišu. U relativno dobrim brakovima ljudi su sputani, guše se, dok u lošim brakovima neki ljudi uspevaju da budu spokojni. Odustali su od braka, ali nisu od života. Uveren sam da su mnogi zatvorenici slobodniji u zatvoru od onih koji izvan zatvora, recimo, danima čekaju odgovor na ljubavnu poruku. Sloboda je, čini mi se, sklad želja i mogućnosti. Dakle, odluka. Ništa lakše od toga. I ništa teže.
Zavisi koji kriterijum koristimo. Sve moje knjige (pet zbirki pesama i šesta – zbirka misli) jednako se prodaju. Takođe, po popularnosti na sajtu i na društvenim mrežama jednako su zastupljene pesme iz svih knjiga. Ipak, u kontaktu sa čitaocima, saznajem da su im kao celina najdraže prva, Satenski stihovi i najnovija, Kad pročitaš, spali. U poslednje vreme, najčešće poručuju komplet knjiga.
Moja poezija nije banalna, zaslužuje da je poštujem. Odavno sam se izborio sa egom, što znači da sam, ma koliko čudno zvučalo, potisnuo isticanje svog doprinosa mojoj poeziji. Poezija je bila moja dok je nastajala, sada pripada čitaocima, pa je relevantan njihov sud, ne moj. Doduše, pripremajući se za nastupe pred publikom, susrećem se sa svojim stihovima kao čitalac, pa je tako i moj sud validan. Bio bih nepravedan prema mnogim svojim pesmama kada bih neku izdvojio. Mnogo ih je, većinu ne znam po naslovu. Pesme koje su mi drage (što ne znači da su bolje od ostalih) su: Poslednja, Piše mi se nešto nežno, Uzdah, Molitva, Pišem ti poslednji put…
Deo pesme: Pišem ti poslednji put
Pišem ti poslednji put,
ne zato što ne znam šta bih pisao,
već zato što više nema smisla.
Ako do sada nisi razumela, nikad nećeš.
Pišem tek da znaš da više neću pisati.
Možda odavno ne čitaš?
Možda si pre mene shvatila
da mojim rečima nije mesto u tvojim očima?
Život mi je prošao u čekanju tebe,
a jedino što sam od tebe imao
bilo je ono što sam pisao….
Sve moje pesme nastale su iz najdubljih emocija. Imam običaj da kažem da svaki moj stih komotno može sa mnom na poligrafsko testiranje. Da je makar jedna reč proisetekla iz stanja ravnodušnosti, to ne bi bila poezija.
U vreme koje se nama čini romantičnim, harala je kuga, besneli su ratovi, spaljivane su “veštice” na lomačama… Za nas ne postoji podobnije vreme za ljubav od ovog našeg. Ni mesto. Pariz je grad ljubavi turistima, zaljubljenim parovima, a prepun je usamljenih i nesrećnih ljudi koji u njemu žive. Što se mene tiče, svaki grad u kom se zateknem je grad ljubavi. Kao što donošenje novog Ustava, kao što politički, ili ekonomski potez nužno ne znači da će ljudi bolje živeti, tako ni poezija, umetnost uopšte, ne mogu učiniti da se ljubav “oporavi” tamo gde je nema. Ljubav, tamo gde je ima, regeneriše se sama, makar sekire padale.
Precenili ste me, ne znam šta je ljubav.
