Poezija Zorana Bognara prevedena je na dvadesetak svetskih jezika. Dobitnik je prestižnih nacionalnih i internacionalnih književnih nagrada od kojih izdvajamo: “Pečat varoši sremskokarlovačke” (1993), “Matićev šal” (1994), “Stevan Pešić” (1994), “Blažo Šćepanović” (1996), “Rade Drainac” (1999), “Isidora Sekulić” (1999), “Srboljub Mitić” (2000), “Milutin Uskoković” (2003), „Slobodan Džunić” (2006), „Milan Bogdanović” (2009), „Dimitrije Mitrinović” (2010), Nagrada Akademije „Ivo Andrić” (2010), „Kočićevo pero” (2013), Nagrada ULUPUDS-a (2013), „Zlatni beočug” (2013), „Vasko Popa” (2013), “Vannelli” (Italija, 1997), “Mediterranean Lion” (Montenegro, 1998), “Hubert Burda” (Nemačka, 1999) kao i prestižne stipendije fondacije Ville Waldberte (Nemačka, 2002), jedne od najetabliranijih evropskih kuća pisaca u kojoj su boravili i stvarali mnogi svetski priznati pisci kao što su Tomas Man, Zbignjev Herbert, Hlebnjikov, Mihael Kriger, Ištvan Erši i mnogi drugi. Zoran Bognar je urednik domaćih izdanja u izdavačkoj kući „ Dereta“, idejni je tvorac nagrade za neobjavljeni roman „ Miroslav Dereta“. Predsenik je fondacije za očuvanje lepih umetnosti „ Ars Longa“. Povodom tri decenije rada izdavačka kuća „ Draganić“ objavila je izabrana dela Zorana Bognara: tri knjige pesama ( „ Elizejska trilogija“, „ Albedo, Aura, Alhemija“, „ Insomnija, bele noći“), dve knjige eseja ( „ Ejdetske slike“ i „ Fotografije glasova I i II“) i dve antologije ( „ Novo raspeće“ i „Tečni kristal“).
Prvu pesmu sam napisao sada već davne 1981. godine i to kao tekst na moju muziku pošto sam u to vreme negovao svoja dva (a do tada jedina prepoznata) taletna, odnosno posvećeno se bavio košarkom i muzikom… Svirao sam gitaru, kazu i usnu harmoniku i komponovao svoje pesme u stilu nekog našeg Boba Dilena, Nila Yanga, Hose Felisijana… tako da su te prve pesme u stvari bila rock poezija..
Inspiracija je svuda oko nas… između iluzija i aluzija… u vazduhu, u stvarima, u senkama…
Ne postoji umetnik (ne samo pisac, nego i glumac i slikar i muzičar) koji ne posumnja u smisao onoga čime se bavi… ali to nije destruktivna sumnja…naprotiv… pre bih to nazvao preispitivanjem koje je kod svakog umetnika sveprisutno… Za mene je sumnja jedina istina… i verovatno sam na tom fonu i napisao moja možda dva najuspelija stiha Ko se u sebi nije lomio, taj ne zna šta je celina… i: Nije li svako poverenje sagrađeno na temelju sumnje…
To što sam u ovakvom devijantnom vremenu potpuno poremećenih vrednosti… u ovakvom esnafu prepunom licemerja, samodovoljnosti kojeg karakteriše odsustvo svake kolegijalnosti i empatije… ostao mentalno zdrav i nenormalno normalan…
Slobodno vreme? Šta je to? Gotovo da bih mogao reći da sve imam osim slobodnog vremena… zato sam u svojoj poemi “Protoklepsidra” i pevao da je vreme jedini prostor za koji se vredi boriti, gordi Big Ben u grudima hodočasnika… i kažem: vreme je u nama prostor, rastuće ništavilo, ničija zemlja, odgovor na pitanje bez reči… Senka zna, vreme poravnava granice, otključava mrakove, u utrobi Vrhovnog Časovnika čuva nestale gradove: Vavilon, Tir, Kartaginu… Od kada sam urednik u IK Dereta i član žirija u nekoliko žirija moje “prokletstvo” je što čitam samo pristigle rukopise i knjige koje su poslane na konkurse… Ali tu i tamo ukradem poneki sat i onda se volim vratiti nekim starim svevremenim knjigama kakve su “Morekazi” Sen Džon Persija, “Dubrovačke elegije” Luje Vojnovića, “Suze i sveci” Emila Siorana”, “Nevidljivo zbivanje” Bele Hamvaša…
Srpska kultura (ne samo književnost) je u haotičnom i u naizgled bezizlaznom stanju. Svedoci smo da su kultura i umetnost najveće žrtve u takozvanoj tranzicionoj Srbiji, jer se u njih ulaže manje nego ikad. Podsetimo se da je prethodnih godina iz budžeta Srbije za kulturu izdvojeno tek sramnih 0,6% iako su po konvencijama Evropske unije i zakonu o zemljama u tranziciji dužni da izdvajaju bar 3% od ukupnog budžeta. Pa ako se nekad govorila ona izlizana floskula „da je kultura u našem društvu poslednja rupa na svirali“, bojim se da je došlo vreme da za nju više ni nema mesta na toj „svirali“.
U ovom vremenu ne samo tabloidnog novinarstva, nego potpunog tabloidnog načina življenja u kojem samo još senzacija ili skandal imaju moć percepcije iliti skretanja pažnje, naravno da je došlo do potpuno poremećenih vrednosti, odnosno, do jednog devijatnog vremena čiji smo i svedoci i žrtve. Zato, iako živimo u vremenu „novog raspeća” čoveka, dostojanstva, istorije, svesti, samospoznaje, smisla postanja i svetosti – kada nam sve dnevne novine, internet, sve TV i radio stanice svakodnevno i nemilosrdno serviraju vesti iz sveta o nameštenim izborima, svirepim ubistvima, skandaloznim proneverama i prevarama, otkazima, o gladi, bedi, čemeru, pedofiliji, nekrofiliji, narkomaniji i hroničnoj mizantropiji; iako živimo u vremenu brze hrane, brzog življenja, uživanja “na brzaka” i još bržeg umiranja, ne bismo smeli da zaboravimo da se realnost društva ipak razlikuje od realnosti pojedinca koji je budan, emotivan i produhovljen… jer… samo umetnost može da savremenom čoveku olakša put, pruži duhovnost i utehu… jer bez umetnosti nema ni duhovne vertikale… Ali kome sve ovo pričamo… kome se obraćamo? Ima li neko ko je racionalan i mudar među ljudima koji vode ovu zemlju ko će čuti naš, sada već višedecenijski, vapaj i krik upozorenja…
Teško da mogu opisati svoj stvaralački opus kroz pet reči… ali mogao bih probati kroz pet najvažnijih pojmova (kojima sam se uvek rukovodio) probati opisati kroz koje filtere je nastajao moj književni opus… to bi nekako izgledalo ovako: pristup… posvećenost… samokritičnost…poverenje…poštovanje…
